Istorijat izrade sapuna

Ne zna se pouzdano kada su ljudi počeli da izrađuju sapun, ali najstariji pisani recept za sapun pronađen je na glinenim pločicama, koje potiču još iz starog Vavilona. Njihov sapun se spravljao od biljnih ulja i alkalnih soli.

Takođe su pronađene recepture za sapun na egipatskom papirusu, čija se starost procenjuje na oko 3500 godina. U egipatskim dokumentima se pominje da se sapun koristio za pranje, ali i za pripremu vune za tkanje. Spravljao se od kombinacije biljnih ulja i životinjskih masnoća i alkalnih soli.

U starom Rimu se sapun izrađivao od goveđeg loja i ceđi od pepela. Plinije Stariji u svojim spisima pominje da se koristio uglavnom kao pomada za kosu.

Alhemičar Zosimos, oko 300. godine detaljno opisuje proces izrade sapuna

Galen (Claudius Galenus) opisuje izradu sapuna od ceđi pepela, njegovu učinkovitost i iznosi podatak da su najveštiji u spravljanju sapuna bili Germani, a odmah posle njih Gali

U Engleskoj je sapun počeo da se proizvodi krajem 12. veka. Izrađivači sapuna bili su obavezni da plaćaju veoma veliki porez, a sakupljači poreza su bili toliko revnosni, da su evidentirali svaku šaržu u svakoj radionici. Zbog toga je sapun morao biti prilično skup, te nije korišćen od strane širokih narodnih masa.

U drugoj polovini 15. veka, u Francuskoj je uspostavljena masovna proizvodnja sapuna u Provansi, Tulonu, Jeru i Marselju. Iz ovih centara se sapunom snabdevao ostatak zemlje.

U 16. veku u Evropi počinje da se pravi sapun od biljnih ulja, koji je finiji od sapuna napravljenog od masnoća životinjskog porekla. Takav je npr. Marseljski sapun, koji se pravi od maslinovog ulja, a koji se i danas izrađuje na potpuno neizmenjen način.

Krajem 18. veka u Londonu počinje masovna proizvodnja prozirnog visokokvalitetnog toaletnog sapuna. U 19. veku tehnologija proizvodnje ovog sapuna je dovoljno napredna da se tržištu počinje nuditi po pristupačnoj ceni. U 19. veku je pronađen i postupak dobijanja tečnog sapuna.

1898. godine B.J. Johnson razvio je formulu za sapun od maslinovog i palminog ulja, koji je nazvao “Palmolive” i iste godine počinje da ga proizvodi u svojoj fabrici B.J. Johnson Soap Company. Sapun je postao toliko popularan, da je B.J. Johnson promenio naziv kompanije u Palmolive.

U 20. veku ulogu sapuna preuzimaju deterdženti. U odnosu na deterdžent, sapun ima dva ključna nedostatka: 1. da bi bio jednako efikasan kao deterdžent, potrebno je da se koristi sa mekom vodom (npr. kišnicom), koja nije uvek dostupna; 2. nije podesan za industrijsku proizvodnju, jer su sirovine od kojih se pravi pokvarljive, pa je teško skladištiti ih duže vreme

U poslednje vreme ekologija sve više dobija na značaju, a pošto su deterdženti u velikoj meri zaslužni za zagađenje životne sredine, moguće je da sapun kao ekološki proizvod ponovo dobije zasluženu pažnju.